Kada nam se nešto desi, bilo lepo ili ružno, instinktivna reakcija je da to zabeležimo i podelimo na društvenim mrežama sa ljudima koji nas prate. Fotografije diplomiranja, detetove prve vožnje bicikla ili uspelih kolača su u redu, ali šta ako odemo korak dalje i svoj privatan život hiljadama ljudi ’’serviramo na tacni’’?

Ovaj fenomen se zove overshearing – ili preterano deljenje sadržaja na mrežama – i smatra se jednim od najopasnijih fenomena koje je iznedrilo digitalno doba.

Zašto je overshearing opasan?

Otkrivanjem previše informacija o sebi omogućavamo potencijalnim internet predatorima da nas lakše targetiraju i napadnu. Bez obzira da li smo dete ili odrasli ljudi – Adresa kancelarije u kojoj radimo, ime škole, teretane ili škole plesa u koju idemo su informacije koje ne bi trebalo da budu dostupne svima. Danas su lični podaci veoma vredne informacije, jer se mogu iskoristiti u svrhe marketinga i prodaje. Međutim, danas se nedovoljno priča o tome koliko je bitno da zaštitimo sebe i svoje podatke i onemogućimo strancima da se služe našim imenom, adresom stanovanja ili brojem telefona bez pitanja i našeg odobrenja.

Preterano deljenje sadržaja može imati posledice u budućnosti. Danas može delovati simpatično da sa 1000 ljudi koji nas prate podelimo video golišave bebe koja se kupa u kadi, bez razmišljanja kako će se dete prikazano na videu osećati kada poraste i sazna koliko ga je ljudi videlo golo. Iako je pedofilija jedan od najvećih i gorućih problema kada se priča o deci i internetu, pored toga treba razmišljati i o integritetu deteta i njegovom pravu na izbor. Velika je odgovornost biti staratelj i donositi odluke za dete dok ono ne stasa da preuzme tu ulogu. Pogotovo u današnje vreme se čini da roditelji više brinu o broju lajkova koje će dobiti postavljanjem detetove fotografije, nego o osećanjima i položaju deteta.

Ume li dete da se izbori sa negativnim komentarima?

Kada delimo mnogo informacija sa pratiocima i prijateljima na interenetu povećavamo šansu da budemo primećeni od strane sve većeg broja ljudi, a to sa sobom, osim velikog broja istomišljenika, donosi i veliki broj neistomišljenika koji su spremni da svoje neslaganje izraze kritikom. Čak i ’’dobronamerne’’ kritike su neretko dobro zamaskirane uvrede, poniženja i pretnje. Način na koji ćemo reagovati na negativne komentare zavisi od toga kakva smo osoba. Nekom će komentar ’’ružan si, idi ubij se’’  izazvati bes, nekom tugu, a nekom ozbiljno poljuljati samopouzdanje i ugroziti mentalno zdravlje, pogotovo ukoliko se toj kritici izlaže iz dana u dan. Kada je se radi o detetu, posledice zlobnih komentara su još gore – može doći do pojave ozbiljnih simptoma depresije i anksioznosti i poteškoća u formiranju identiteta.

Živimo u digitalnom dobu – deljenje fotografija, videa i anegdota je normalno. Ne bi trebalo da osudimo ljude koji to rade, niti da preplašeno odbijamo da koristimo tehnologiju u strahu da će nas neko iskoristiti, prevariti ili povrediti. Kada je o internetu reč, kao i kod mnogih drugih stvari u životu, ključ je u umerenosti i promišljenosti. Dva puta meri, jednom seci princip. Kada nam neka stranica traži ime, možemo napisati nadimak, možemo preskočiti onaj korak gde na formularima ostavljamo imejl adresu, fotografije dece sa bazena možemo izraditi i zalepiti u pravi, a ne virtuelni album, a njihove lapsuse i simpatije ne mora da zna čitav internet, dovoljno je da se u krugu porodice smejete tim čarima detinjstva. Uspomene, sreća, bezbednost a i tajne vrede više nego lajk.