Enkripcija ili šifrovanje je proces u kriptografiji kojim se vrši izmena podataka tako da se podaci i/ili poruke, učine nečitljivim za osobe koje ne poseduju određena znanja i veštine. Na taj način se dobija šifrovana informacija. Da bi ovi podaci postali razumljivi i upotrebljivi, potrebno je da se dekodiraju i tu dolazimo do naše uloge koja je tu da obezbedi da komunikacija koja deca imaju kao i svakodnevno korišćenje interneta bude bezbedno za njih.

Trenutno je u toku debata o šifrovanju i javnoj bezbednosti, sa fokusom na borbu protiv seksualne eksploatacije i zlostavljanja dece u digitalnom prostoru. Ova diskusija se često percipira kao podela između pristupa zaštiti dece i fokusa na građanske slobode.

Kako smo došli do ovog izazova?

Razvoj šifrovanja i debate koje ga okružuju imaju dugu istoriju i isprepleteni su sa tehnološkim razvojem u poslednjih 50 godina. Izveštaj počinje postavljanjem ove debate u njen istorijski kontekst, od „kripto-ratova“ od 1970-ih do današnjih izazova, i istražuje relevantnu tehnologiju, uključujući alate koji se koriste za identifikaciju onlajn materijala koji sadrži seksualno zlostavljanje dece. Cilj nam je da budemo jasni o načinu upotrebe, funkcijama, prednostima, troškovima i mogućnostima ove tehnologije, tako da se može proceniti njena uloga i uticaj na prava dece.

Trenutne diskusije o šifrovanju uključuju niz aktera, od kreatora politike i organa za sprovođenje zakona, do civilnog društva, akademske zajednice, društvenih mreža kao i industrijskih tela i preduzeća i kompanija u nastajanju na tržištu bezbednosti dece. Uključene su mnoge različite perspektive, od zaštite dece, privatnosti i zaštite podataka, do tehnologije, internet regulative i politike.

Dečija prava nam moraju biti prioritet

Polarizacija „privatnost naspram zaštite“ prikriva složenu sliku ovo trenutnog izazova. Šifrovanje obuhvata skoro sva dečija prava iz različitih uglova. Primene šifrovanja mogu zaštititi ili izložiti decu nasilju, eksploatisati ili ugroziti njihovu privatnost, podstaći ili umanjiti njihovo izražavanje i na kraju pitanje za nas sve, a to da li kršimo prava dece?

Izveštaj CRIN organizacije ukazuje kako šifrovanje utiče na čitav spektar dečijih prava, tretirajući Konvenciju UN o pravima deteta kao dogovorenu međunarodnu osnovu. Ona ispituje kako se Konvencija primenjuje na decu koja su pogođena ili koriste tehnologiju koja uključuje šifrovanje, tako što navodi prednosti i rizike koje šifrovanje može predstavljati za ostvarivanje prava deteta.

Izveštaj takođe tvrdi da pristup debati o pravima deteta mora da prepozna da su deca raznolika grupa i da uticaj šifrovanja može značajno da varira u zavisnosti od njihovog porekla, potreba i identiteta. Deca mogu biti izložena šifrovanjem u javnim i privatnim okruženjima i u različitim kontekstima, uključujući i mesta gde pripadaju ugroženim ili marginalizovanim grupama. Izveštaj stoga predlaže scenarije za otvaranje diskusije izvan paradigme privatnosti naspram zaštite, dajući primere širine i složenosti etičkih, pravnih i praktičnih pitanja koja su u pitanju.

Kako bi izgledao pristup šifrovanju sa pravima dece?

Primenjujući prava deteta na uslove trenutne debate, Privatnost i zaštita postavlja deset principa za pristup šifrovanju prava deteta. Pristup pitanju je važan kao i ishod, tako da prvih pet od ovih principa govori o tome kako pitanje treba da bude uokvireno i da se bavi pitanjima procesa.

• Radnje koje utiču na digitalno okruženje moraju poštovati čitav niz dečjih prava, od zaštite od nasilja do privatnosti i slobode izražavanja.

• Nijedan zakon, politika ili tehnologija ne mogu zaštititi decu na mreži ili obezbediti njihova ljudska prava na širem planu. Intervencije koje uključuju enkripciju moraju se posmatrati u okviru šireg ekosistema sa svim relevantnim akterima.

• Svi oni koji su relevantni stručnjaci moraju biti uključeni u diskusije i donošenje odluka u vezi sa decom i digitalnim okruženjem, uključujući i šifrovanje.

• Deca i druge zajednice koje su direktno pogođene, na primer osobe koje su preživele seksualno zlostavljanje dece moraju biti saslušane i njihovim stavovima treba dati odgovarajuću težinu.

• Digitalno okruženje je međusobno povezano, stoga kreatori politike koji se bave šifrovanjem moraju da se pozabave uticajem izvan sopstvene nadležnosti.

Poslednjih pet principa se bave suštinom kreiranja politike oko šifrovanja.

• Ne bi trebalo da postoji opšta zabrana šifrovanja za decu.

• Intervencije koje uključuju enkripciju moraju uzeti u obzir i adresirati specifične političke, ekonomske, društvene i kulturne kontekste.

• Ograničenja kvalifikovanih dečjih prava, kao što je privatnost, moraju biti neophodna i proporcionalna. Oni treba da budu dovoljno jasni i precizni, ograničeni na postizanje legitimnog cilja i na najmanje nametljiv način da se to uradi.

• Kreiranje politike trebalo bi da se bavi ulogom biznisa, uključujući i traženje veće transparentnosti oko toga kako platforme sprečavaju i popravljaju kršenja prava dece.

• Deca moraju imati pristup pravdi za sva kršenja njihovih prava u digitalnom okruženju, uključujući slučajeve šifrovanja.

Enkripcija se koristi za zaštitu informacija u računarskim, komunikacionim i bezbednosnim sistemima. Takođe, olakšava upravljanje IP adresama štiteći sadržaj od otkrivanja prilikom prenosa. Enkripcija obezbeđuje zaštitu podataka u mirovanju, npr. dokumenata na računaru ili na uređajima za skladištenje podataka (USB) i omogućava očuvanje ovih podataka ukoliko fizičke mere bezbednosti otkažu. Enkripcija se takođe koristi za zaštitu podataka u toku prenosa, npr. preko mreže (internet, e-trgovina), mobilnih telefona, bežičnih uređaja, bankomata, itd. 

Da li ovde prepoznajemo opasnost za našu decu?

izvor: crin.org